ри крају XVII века, Турци су већ увелико потчинили хришћанске балканске народе и најзад, опсели и Беч 1693. г. аустријски цар Леополд I позива, преко српског патријарха Арсенија III, српски народ на устанак против Турака. Срби прихвате предлог и уз аустријску војску дижу устанак и потискују Турке све до Скопља. Но ту Турци сломе војну премоћ Срба и почеше напредовати. Бојећи се одмазде и освете, а охрабрени царским обећањима, Срби крену 1690. године са Патријархом, свештенством и војним старешинама са својих огњишта (око 40.000 породица) и настане се у Срему, Славонији, Бачкој, Банату и дуж Дунава све до Будима. Са друге стране и Срби из Босне населили су се у Хрватску и Славонију као граничари.
Сеоба Срба, Паја Јовановић (1859—1957) из 1896.
За узврат, аустријски цар је обећао својим повељама многа права и повластице Србима, и то: да могу слободно исповедати своју православну веру, да слободно могу бирати своје црквене поглаваре, имати своје школе, језик, имање и друго. На основу тих привилегија Срби су у овим крајевима решавали и уређивали своје црквене и народне потребе на Саборима, који су одржавани у манастирима: Крушедолу, Хопову, у Темишвару, Новом Саду, а најчешће у Сремским Карловцима, где је било седиште српских митрополита и патријарха. За црквене и световне тековине, које су Срби изборили у овим крајевима, највећа заслуга припада црквеним поглаварима, који су се својом истрајношћу, далековидошћу и умешношћу борили и изборили за основна права свога народа и сачували своју веру, народност, свој језик и писмо. Из тих основних права касније су уследила и даља културна и просветна достигнућа, која су допринела да су ти крајеви у то тмурно ропско доба били светионик, са кога је светлост вере, просвете и културе осветљавала цео српски народ. Отуда и познати називи: Српски Сион за Сремске Карловце и Српска Атина за Нови Сад.
Нова палата српскога патријарха у Сремским Карловцима, литографија из 1888.