д одступања Светог Саве са архиепископског трона 1234. г. па до прогласа Српске патријаршије 1346, протекло је 112 година. За то време великог успона и снажења средњовековне Србије, на престолу Светог Саве изменило се 11 архиепископа, који су продужили изграђивање Српске цркве на темељима које је поставио Свети Сава. Како се Српска црква ширила, тако су осниване и нове епископије. У том периоду архиепископи и народ заједно су издржали тешку борбу против уније (покатоличења) и превласти римске цркве. Иако су у то време односи између Западне и Источне цркве као и западних и источних држава били врло компликовани и сложени, Српска црква је очувала своју самосталност и светосавско православље захваљујућу снажном и дубоко усађеном светосавском духу православне вере.
Пећка Патријаршија
1253. године
архиепископ Арсеније
пренео је седиште
архиепископа из манастира
Жиче у Пећ
(Пећка Патријаршија).
Проглас српске Патријаршије
После смрти Светога Саве, српски народ је напредовао и до врхунца славе и угледа дошао за време цара Душана. Он је освојио многе крајеве и своју пространу државу учинио угледном у свету и најмоћнијом на Балкану. Проглашење Српске патријаршије непосредно је везано за проглашење Душана за цара. 1346. године он је сазвао Сабор у Скопљу, на који су дошли и бугарски цар и патријарх и охридски архиепископ. На том сабору на Цвети, Пећка архиепископија уздиже се на степен Патријаршије, тадашњи архиепископ Јоаникије, постаде први српски Партијарх. На Васкрс, дакле, недељу дана касније краљ Душан је крунисан за цара Срба и Грка.
Крунисање цара Душана, слика Алфонса Мухе из 1926.
Шест година касније цариградски патријарх Калист I бацио је проклество (анатему) на цара Душана, на Патријарха и цео Сабор, што су прогласили архиепископију српску патријаршијом. Касније, за време кнеза Лазара, цариградски патријарх скинуо је то проклество и свечано признао проглашење Пећке патријаршије.