Историја СПЦ

linija-5Kратки преглед историје Српске православне цркве (из истоимене књиге протојереја Војислава Стоје, Химелстир 1989. године)

linija-6

Половином VII. века доселили су се Срби у крајеве, где и данас живе. Ту су са новим животним приликама затекли и хришћанство. Први проповедници хришћанства међу Србима нису имали много успеха, јер је њихово проповедање и богослужење било на страним и неразумљивим језицима, грчком и латинском, што су Срби тешко и нерадо прихватали.

Када се заслугама светих словенских учитеља Ћирила и Методија почело хришћанство проповедати на словенском језику, и када су њихови ученици, прогнани из Моравске, дошли међу јужне Словене, почну Срби остављати своју стару многобожачку веру и примати хришћанство. То је било у другој половини IX. века, за време владавине жупана Мутимира.

 

linija-7

 

Једна значајна чињеница тих времена, која се не може заобићи, је постојање два врло значајна и јака центра, како световне тако и црквене моћи, а то су: Цариград, као центар Источног римског царства (Византије) и Источне Цариградске цркве и Рим, kao центар Западног римског царства и Западне-Римске цркве. Од првих почетака покрштавања Срба па све до Светога Саве, простор на коме су се нашли Срби био је поприште дугих и упорних борби између Рима и Цариграда око световне и духовне превласти. Срби су се нашли у вртлогу сукоба разноврсних интереса, у вртлогу две културе и два начина схватања хришћанства, која су се све више удаљавала једно од другога.

linija-5

 

nemanjici

Српски народ до Стефана Немање био је поцепан у ситне покрајине (жупе), којима је на челу био жупан. Битком код Звечана, Немања је победио Грке и принудио српске кнежеве и жупане на покорност, и тако створио једну снажну државу. Стефан Немања (1113—1199) је био предан вери Христовој и ревносно се старао да се хришћанство што боље утврди у српској држави и српском народу. Био је велики задужбинар и изградио много манастира и цркава (Студеница, Ђурђеви Ступови, Хиландар у Св. Гори) из којих су зраци просвете и вере учвршћивали и просвећивали српски народ. Он је и оснивач велике лозе Немањића, из које су поникли многи славни владари:

Манастир Ђурђеви Ступови

Манастир Студеница

Манастир Хиландар на Св. Гори

linija-6

 
Св. Стефан Немања (1168—1196)
Св. Стефан Првовенчани (1196—1224)
Радослав (1224—1233)
Владислав (1233—1242)
Урош (1242—1276)
Драгутин (1276—1282)
Св. Милутин (1282—1321)
Св. Стеван Дечански (1321—1331)
Душан Силни (1331—1355)
Св. Цар Урош (1355—1371)
 

linija-5

 

1196. године Стефан Немања се одрекао престола у корист сина Стефана и потом отишао у своју задужбину Студеницу, замонашио се и добио монашко име Симеон, а његова жена Ана добила је монашко име Анастасија. После годину дана отишао је Симеон своме сину Сави у Свету Гору, где заједно подигнуше манастир Хиландар где се и преставио Господу 1199. године.

 

 

 

linija-7img_S3тефан Немања је имао три сина: Вукана, Стефана и Растка. Најмлађи од њих, Растко (1169—1235/6) од младости се одликовао умереношћу, кроткошћу, милосрђем. Своје слободно време као младић радије је посвећивао читању Светог писма и разних других књига, него ловом, забавама и играма. У време када га је отац озбиљно припремао за државничке послове и управу, он крадом одлази у Свету Гору, и прима монашки постриг у манастиру Русик, и добија монашко име Сава. Узалудни су били покушаји старог оца, који је чак и војску слао, да га врати. Његова одлука је била савршено чврста и јасна, иако је имао само 17 година, да својим монашким подвигом, послужи Богу и свом роду. Ту његову одлуку благи Бог је многоструко благословио, чега смо и ми данас сведоци.

Када се Савин отац Немања замонашио и дошао у Св. Гору, њих двојица саграде манастир Хиландар за српске монахе. Радом и бригом Савином, манастир Хиландар је постао стециште српске духовности и просвете. Ту су се спремали млади људи за народне учитеље и просветитеље, епископе, свештенике, Ту се читало, писало, преписивале књиге за потребе цркве у Србији.

linija-6

img_otac_simeonСвети Симеон и Свети Сава,
фреске из манастира Студеница, око 1314.

linija-5

Осам година по упокојењу Светог Симеона, заваде се Савина браћа, Вукан и Стефан око власти. Плашећи се да би свађа његове браће повећала опасност за државу и православље у његовом народу, Сава узме очево тело и пође у Србију. Ту свечано дочекају мошти Светог Симеона и положе их у манастир Студеницу, где се завађена браћа и измирише.

Десетак година провео је Свети Сава у Србији са својим народом. Неуморно је радио на његовом просвећивању. Старао се да у народ уђу добри и спремни свештеници и калуђери. Неспремне је слао у Свету Гору да се тамо припреме и науче да успешно врше пастирску службу. Подизао је храмове, отварао школе, пролазио је сва места и крајеве у земљи и сам проповедао и учио народ.


Свети Сава као Архиепископ

Око 1217. године, врати се Свети Сава у Свету Гору, да се припреми за велико дело. Он је сам у Србији искусио многе тешкоће и невоље, због тога што је црква зависила од Цариградске патријаршије. Свети Саве је увиђао и осећао, да би било добро, кад би Црква у Србији била самостална, што би значило да сами себи бирају и постављају епископе и архиепископе. Стога се одлучи, да изради самосталност Цркви у својој земљи. Кренуо је са неколико својих ученика из Св. Горе у Никеју где тадашњег византијског цара Теодора I Ласкариса и цариградског партијарха Манојла Сарантена, обавести о приликама у Србији и замоли их да, у корист Православне Цркве, дозволе и дају самосталност Цркве у Србији. Цар и Патријарх, на основу те молбе и Савиног угледа, пристану на то, али тако да Свети Сава буде први српски архиепископ, и тако заиста и буде. Свети Сава би посвећен за првог архиепискппа српског и Српска Црква добије своју самосталност 1219. године.

linija-7

Када је посвршавао све послове због којих је био дошао у Никеју, Свети Сава се врати у Свету Гору, па преко Солуна врати се у Србију. За седиште архиепископа Свети Сава одреди манастир Жичу, задужбину његовог брата Стевана Првовенчаног. Свој раније започети посао у свом народу, сада као архиепископ, настави да ради са још више ревности. За помоћнике изабрао је своје најбоље ученике, посветио их за епископе и одредио им манастире за седишта епархија, којима ће управљати. Његовом заслугом порастао је углед целој српској држави а спољашњи знак успона и угледа било је то што је Свети Сава венчао краљевском круном свога брата Стефана у манастиру Жичи, и од тада он је добио назив Првовенчани.

Када је Свети Сава довео у ред Цркву у Србији, предао је архиепископску власт своме најбољем ученику и наследнику Арсенију, нагон чега се решио да по други пут оде у Свету Земљу, као и да посети Египат и Малу Азију. На повратку у Србију смрт га је затекла у бугарском граду Трнову, где се упокојио 14/27. јануара 1235./6. године. Нешто касније, његове мошти су пренете у манастир Милешеву, где су почивале све док их Синан паша није однео у Београд, где их је спалио на брду Врачару 1594./5. године.

linija-6

img_paljenjeПаљење моштију, Дело Уроша Предића (1857—1953)

 

linija-7
img_Oд одступања Светог Саве са архиепископског трона 1234. г. па до прогласа Српске патријаршије 1346, протекло је 112 година. За то време великог успона и снажења средњовековне Србије, на престолу Светог Саве изменило се 11 архиепископа, који су продужили изграђивање Српске цркве на темељима које је поставио Свети Сава. Како се Српска црква ширила, тако су осниване и нове епископије. У том периоду архиепископи и народ заједно су издржали тешку борбу против уније (покатоличења) и превласти римске цркве. Иако су у то време односи између Западне и Источне цркве као и западних и источних држава били врло компликовани и сложени, Српска црква је очувала своју самосталност и светосавско православље захваљујућу снажном и дубоко усађеном светосавском духу православне вере.
linija-5

pecka-patrijarsijaПећка Патријаршија

linija-6

1253. године
архиепископ Арсеније
пренео је седиште
архиепископа из манастира
Жиче у Пећ
(Пећка Патријаршија).

linija-7Проглас српске Патријаршије
После смрти Светога Саве, српски народ је напредовао и до врхунца славе и угледа дошао за време цара Душана. Он је освојио многе крајеве и своју пространу државу учинио угледном у свету и најмоћнијом на Балкану. Проглашење Српске патријаршије непосредно је везано за проглашење Душана за цара. 1346. године он је сазвао Сабор у Скопљу, на који су дошли и бугарски цар и патријарх и охридски архиепископ. На том сабору на Цвети, Пећка архиепископија уздиже се на степен Патријаршије, тадашњи архиепископ Јоаникије, постаде први српски Партијарх. На Васкрс, дакле, недељу дана касније краљ Душан је крунисан за цара Срба и Грка.

linija-5

img_dusan2velikoКрунисање цара Душана, слика Алфонса Мухе из 1926.

linija-6

Шест година касније цариградски патријарх Калист I бацио је проклество (анатему) на цара Душана, на Патријарха и цео Сабор, што су прогласили архиепископију српску патријаршијом. Касније, за време кнеза Лазара, цариградски патријарх скинуо је то проклество и свечано признао проглашење Пећке патријаршије.

 

 

linija-7ukidanjeСа губитком слободе и државне независности, отпочело је мученичко доба за Српску цркву и народ. После Битке на Косову 1389. године и пропасти српске државе, Турци су се највише окомили и гонили хришћанску веру. Најгоре су пролазили свештеници и монаси, који су учили, тешили и храбрили свој народ. Цркве и манастири немилосрдно су рушени, паљени, претварани у џамије. Са храмова су скидана звона, преливана и од њих прављена оруђа. У таквим тешким приликама укинута је Српска патријаршија 1459. г. Време од укидања Патријаршије у време патријарха Данила II па до њеног обнављања 1557. г. представља најтамније доба у историји Српске православне цркве.

linija-6

img_kosovo3 Сабор у Призрену пред Косовску битку, Дело Стевана Тодоровића (1832—1925) iz 1899.

linija-5

После пада деспотовине 1459. године убрзано су губиле самосталност и остале српске области: Босна је пала под Турке 1463. године; Херцеговина 1482. године, а Зета се одржала до 1499. године. Крај 15. века донео је свим српским црквеним областима турско ропство.

Обнављање Српске Патријаршије
И поред свих невоља доживљаваних у том добу, ипак се у српском није угасила вера и љубав према својој православној цркви. Они су се окупљали око старих задужбина, манастира и цркава, које су Турци поштедели, и тамо уз молитву и гусле тражили утеху и црпили снагу да истрају, надајући се бољим временима. Обнављањем Пећке Патријаршије 1557. године почиње нова епоха у историји Српске православне цркве и српског народа. Обновљена Патријаршија извршила је верско и национално уједињење народа и у своме постојању и раду учинила да је српски народ могао опстати верски и национално будан за време дугог ропства под Турцима. Обнављању Патријаршије допринеле су и тадашње политичке прилике и државни интереси Турске, којој је било потребно и корисно измирење са српским народом.

linija-6img_kosovovelikoБој на Косову, Адам Стефановић (1832—1887) из 1870.linija-5

linija-7

1557. године, 100 година од укидања Пећке Патријаршије, јавља се калуђер Макарије Цоколовић, да уз свога брата Везира Мехмед Паше, кога су Турци као манастирско ђаче одвели и потурчили, оствари давнашњу жељу—да обнови Патријаршију. Уз помоћ свога брата, Макарије добија од турског султана ферман којим се обнавља Српска патријаршија а Макарије постаје патријарх.

Коначно укидање Пећке Патријаршије
осле патријарха Макарија, на трону српских патријараха у Пећи било је много добрих и родољубивих Срба, који су се свим снагама борили за добро своје цркве и народа. Касније је било и много Грка , који су вољом Турака долазили на трон српских патријараха. Исто се дешавало и са епархијама, на које су све више долазили Грци за епископе. Они нису нити хтели, нити су за то били постављени да раде у корист српског народа и за напредак Српске цркве. Знајући да је црква стожер и матица српског народа, Турци су се трудили како би је обезглавили, да би и њу и народ лакше могли подјармити. У томе су им у многоме помагали и на руку ишли Грци на патријаршијком трону. Најпосле, пећки патријарх Грк Калиник II, у споразуму са цариградским патријархом Самуилом I, предложи да се Пећка патријаршија укине, што турски султан својом одлуком 1766. године и учини и споји је са цариградском патријаршијом.

linija-7

Укидање Патријаршије, иако није дошло изненада, болно је одјекнуло у народу. За нешто више од 200 година народ је био навикао да му се на челу, у временима бурним и често безнадежним, налазе патријарси његове крви, у којима је гледао народне старешине. Сада се осећао сасвим обезглављеним. Нестало је не само Срба патријарха него скоро сасвим, више црквене јерархије. Црквене и народне бриге преузело је ниже свештенство и носило их дуго времена, свесно ослањајући се све више на народ.

Сеоба Срба под Патријархом Арсенијем III Чарнојевићем 1690. године

 

 

 

linija-7

img_P1ри крају XVII века, Турци су већ увелико потчинили хришћанске балканске народе и најзад, опсели и Беч 1693. г. аустријски цар Леополд I позива, преко српског патријарха Арсенија III, српски народ на устанак против Турака. Срби прихвате предлог и уз аустријску војску дижу устанак и потискују Турке све до Скопља. Но ту Турци сломе војну премоћ Срба и почеше напредовати. Бојећи се одмазде и освете, а охрабрени царским обећањима, Срби крену 1690. године са Патријархом, свештенством и војним старешинама са својих огњишта (око 40.000 породица) и настане се у Срему, Славонији, Бачкој, Банату и дуж Дунава све до Будима. Са друге стране и Срби из Босне населили су се у Хрватску и Славонију као граничари.

linija-6

сеоба србаСеоба Срба, Паја Јовановић (1859—1957) из 1896.

 linija-5

За узврат, аустријски цар је обећао својим повељама многа права и повластице Србима, и то: да могу слободно исповедати своју православну веру, да слободно могу бирати своје црквене поглаваре, имати своје школе, језик, имање и друго. На основу тих привилегија Срби су у овим крајевима решавали и уређивали своје црквене и народне потребе на Саборима, који су одржавани у манастирима: Крушедолу, Хопову, у Темишвару, Новом Саду, а најчешће у Сремским Карловцима, где је било седиште српских митрополита и патријарха. За црквене и световне тековине, које су Срби изборили у овим крајевима, највећа заслуга припада црквеним поглаварима, који су се својом истрајношћу, далековидошћу и умешношћу борили и изборили за основна права свога народа и сачували своју веру, народност, свој језик и писмо. Из тих основних права касније су уследила и даља културна и просветна достигнућа, која су допринела да су ти крајеви у то тмурно ропско доба били светионик, са кога је светлост вере, просвете и културе осветљавала цео српски народ. Отуда и познати називи: Српски Сион за Сремске Карловце и Српска Атина за Нови Сад.

linija-7

img_karlovciveliko Нова палата српскога патријарха у Сремским Карловцима, литографија из 1888.

linija-6

До Балканских ратова (1912.—1913.) српски народ је живео у четири државе: Србији, Црној Гори, Угарској и под Турцима, а под управом шест разних црквених јурисдикција.

linija-7

30. августа 1920. године, проглашена је поново Српска Патријаршија, а за Патријарха је изабран тадашњи митрополит Србије Димитрије. После њега на трону српских патријарха били су: Варнава, Гаврило, Викентије, Герман и Павле. Од 22. јануара 2010. нови Патријарх је Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј.

250px-Patriarch_Irinej_of_Serbia_(portrait)

Титула Патријарха је Архиепископ Пећки, Митрополит Беградско-Карловачки и Патријарх Српски.

linija-5
patrijarsija Двор Патријаршије, грађена од 1932. до 1935. године,
по пројекту руског архитекте Лукомског.

linija-6linija-7

Организација и устројство Српске православне цркве
Седиште Патријаршије је у Београду, где је и врховна власт Цркве. Највиша црквена власт је Свети Архијерејски Сабор. Извршна власт је Свети Архијерејски Синод.

Српска православна црква данас обухвата 35 Епархија, четири Митрополије и једну Архиепископију:

Београдско-карловачка

Рашко-призренска

Жичка

Шабачка

Ваљевска

Нишка

Тимочка

Врањска

Шумадијска

Пакрачко-славонскa

Браничевска

Темишварска

Милешевска

Банатска

Бачка

Сремска

Осјечко-пољска и барањска

Бањалучка

Дабробосанска (Митрополија)

Зворничко-тузланска

Захумско-херцеговачка

Бихаћко-петровачка

Црногорско-приморска (Митрополија)

Загребачко-љубљанска (Митрополија)

Горњокарловачка

Далматинска

Будимљанско-никшићка

Православна охридска (Архиепископија)

Будимска

Аустријско-швајцарска

Епархија диселдорфска и све Немачке

Западноевропска

Британско-скандинавска

Западноамеричка

Средњезападноамеричка

Источноамеричка

Канадска

Аустралијско-новозеландска (Митрополија)

Буеносајреска